Архитекта, сликар, дизајнер ентеријера.

Уметници

Сликар, архитекта

Сликар, дизајнер ентеријера

Уметник, педагог

Фотограф, песник

Обраћање аутора пројекта „Писма из Русије“ посетиоцима сајта
Драги пријатељи!
Дошло је време да вам се обратим и испричам о ономе што је већ урађено и што се и данас наставља: што се црта, пише и ствара у оквиру пројекта „Писма из Русије“.
Пројекат и уметнички покрет „Писма из Русије“ основао сам са једном једноставном, али веома важном идејом: да у различите земље света донесемо писма наших талентованих уметника, покажемо њихово стваралаштво публици у Русији, блиском и далеком иностранству и кажемо свету шта умемо да створимо у уметности.
Зашто управо сада?
Зато што је данас, више него икада раније, важно да разговарамо једни са другима кроз уметност, кроз писма доброте, поштовања и разумевања. Имамо један свет, једну планету, један живот и једну једноставну људску жељу: да се родимо, растемо, живимо и останемо људи.
Иначе се може догодити да више не буде никога коме би се писма писала.
Прво писмо ван граница Русије
За прву инострану изложбу изабрао сам прекрасну земљу — Републику Српску и њен главни град Бању Луку, град на реци Врбас.
То је место са невероватном и сложеном историјом. Овде се преплићу трагови древних цивилизација, римских путева, илирског и османског периода, средњег века, аустроугарског периода и бројних историјских сукоба.
То је земља, народ и град који се нису плашили своје историје и који су увек покушавали да је достојанствено и поносно проживе, сачувају и одбране. Наравно, за то је често требало платити велику цену.
Али овај народ наставља да живи, верује и ствара.
То је народ који с пуним правом има свој грб, своју заставу, своју молитву и своје сећање.
Бања Лука је град у којем се чују и српске и руске речи, где звона не ћуте, где једни поред других постоје различите културе и традиције. Управо овде је настало прво инострано „писмо“ нашег пројекта.
Изложба у Бањој Луци
16. јула 2026. године у прекрасном културном центру „Бански двор“, смештеном у самом центру Бање Луке, отворена је изложба „Писма из Русије“.
Поставка је била распоређена на два спрата. Поред мојих радова, као архитекте, дизајнера ентеријера и акварелисте, на изложби су била представљена дела петоро уметника из Русије.
Међу учесницима су:
Анастасија Банчева — уметница која ради акварелом и тушем, између осталог и у јапанској техници. Изузетно креативна ауторка са широким спектром уметничких техника и сопственим погледом на уметност.
Александар Салтовски — акварелиста и дизајнер. У његовим радовима посебно место заузимају руска зима, архитектура и историјски мотиви, међу којима је и акварелни грб Суздаља.
Сергеј Бесараб — архитекта и акварелиста, аутор сопственог уметничког света у којем се појављују крошње замишљених шума, напуштени пристани и посебна атмосфера руске провинције. По месту рођења је Севастопољац, а по духу — човек велике унутрашње слободе.
Јелена Дјомина — ученица познатог сликара Сергеја Дјомина. Али истовремено је одавно постала самостална уметница са великим „У“. Њен свет је техника уљаног сликарства.
И, наравно, Сергеј Скуратов, фотограф чије је име добро познато далеко ван граница једног града. Фотограф који стално учествује на изложбама и кроз објектив свог фотоапарата приказује Русију.
Није све испало онако како је било планирано
Свака изложба у иностранству је сложен организациони посао који захтева време, средства, документа, путовања и огроман број људских напора.
Нажалост, на отварању у Бањој Луци могла су да присуствују само два учесника из Русије — уметница Анастасија Банчева и фотограф Сергеј Скуратов.
За мене је то било изненађење и, признајем, било ми је непријатно. Посебно зато што су организатори у Бањој Луци морали да одговарају на сасвим логично питање:
„А где су ваши руски пријатељи?“
А иза сваког учесника стајали су велики организациони рад и трошкови.
Александар Салтовски и Сергеј Бесараб нису успели да пронађу време за путовање. Јелена Дјомина је, због личних околности, остала у Русији.
Било је и других ситуација.
Још на самом почетку пројекта, због свог понашања, два потенцијална учесника изгубила су место у пројекту. Међу њима је била Марина Мишченко.
Разлози за ову одлуку нису ми у потпуности познати.
Неочекивана је била и прича са младом уметницом Арином Бељајевом, која тек започиње свој пут у свету уметности. Из мени неразумљивих разлога и она је напустила тим.
Много сам јој помагао на том путу и искрено веровао у њен таленат. Зато ми је посебно жао што су нам се путеви разишли.
Вероватно се и то дешава. Не стигну сви до првог писма. Неко оде раније, неко дође касније.
Али писмо ипак мора бити написано.
Писма настављају да живе
Упркос свим потешкоћама, изложба је одржана.
Публика ју је добро прихватила, добила је широку медијску пажњу у локалним медијима и наставила свој живот и након отварања.
Пројекат „Писма из Русије“ не завршава се у Бањој Луци. Он се наставља.
У измењеном саставу наставиће свој пут, а заједно са њим појављиваће се нова писма — из Русије у Србију и друге земље, а једног дана, надам се, писма из Србије и других земаља стићи ће код нас.
Или писма, или меци. Ми бирамо.
Ја верујем управо у писма.
Зато што је писмо разговор човека са човеком.
То је могућност да о себи говоримо не кроз пароле, већ кроз боју, линију, фотографију, архитектуру и уметност.
Следећа писма из Русије ускоро ће бити упућена новим гледаоцима. И ви ћете сигурно сазнати за њих.
Захвалност Бањој Луци
Посебну и огромну захвалност желим да изразим генералном директору културног центра „Бански двор“ Младену Матовичу, његовој десној руци и дивном човеку Слободану Видовићу, као и свим запосленима у центру — Александру, Сашки, Бориславу и свима који су учествовали у припреми и реализацији изложбе.
Посебно желим да захвалим Славки Миросављевић за рецензије.
Посебно ћу памтити интервју са водитељем алтернативног програма. Његова питања и однос према пројекту били су прави поклон.
Хвала Сашки — дивној девојци која је успела да повеже људе и реши огроман број организационих питања.
Хвала „Банском двору“.
На неко време он је заиста постао наше заједничко двориште.
Господину Младену и свим његовим запосленима — дубок наклон.
Хвала публици и грађанима Бање Луке.
Код вас смо се осећали као код куће.
Посебна захвалност припада старешини храма који нас је топло примио и увек настављао разговор са нама у живој, отвореној и гостољубивој атмосфери.
Постоје градови из којих човек жели да оде.
А из Бање Луке ми се уопште није одлазило.
У овај град човек може само да се заљуби.
Пријатељи
Хвала мојим драгим пријатељима Зорици и Илији.
Хвала вам за време које сте нам поклонили, за путовања, за песме, за радост и за то што сте много тога радили једноставно од срца, не рачунајући ни време ни сопствене трошкове.
Хвала мом руском пријатељу Ивану, који је оставио своје обавезе и дошао да нас подржи.
Људе великог срца немогуће је укинути, заборавити или заменити.
Хвала мом старом пријатељу Зорану из Београда, који је дочекивао учеснике на аеродрому, испраћао их даље и помагао онда када је помоћ била посебно потребна.
О својим утисцима са путовања и изложбе још ће говорити сами учесници.
А то значи да писма настављају да живе.
Хвала огромно дивној девојци Анастасији Шчерби, графичком дизајнеру сајта „Писма из Русије“, која је у најважнијем тренутку преузела посао који је претходни дизајнер оставио и уложила сву своју снагу да резултат буде достојан.
Да, њу треба подсећати )) Али немогуће је не бити поносан на њу!!
Хвала свима који су до последњег тренутка веровали у идеју са називом:
„Хајде да градимо мостове пријатељства и пишемо једни другима лепа писма!“
Неки путници остају, други одлазе. Неки људи долазе, други напуштају тим.
Али „Писма из Русије“ нису прича о појединачним људима.
То су писма талентованих и слободних људи који су способни да бране заједничку идеју — да разговарају са светом кроз уметност.
Свако писмо може имати свог аутора, свој рукопис и своју судбину.
Писма су различита.
Нека су написана са топлином.
Нека — са болом.
Нека остају без одговора.
Али најважније је да наставе да стижу.
Писма из Русије се настављају.
Аутор пројекта Б. Недимовић